Čovek razmisli pre nego što će odgovoriti. Ni on sam, posle toliko godina tvrdokorne nemaštine, nije znao zašto su siromašni. Koren tome je tako dalek, toliko star, da Šaktur više nije mogao ni da se seti kako je sve počelo. Mislio je da njegovo siromaštvo sigurno nije ni imalo početak. Bila je to beda koja se protezala izvan čovečanstva. Obuzela ga je po rođenju, i odmah mu pripala, bez imalo otpora, budući da joj je bio predodređen i pre nego što se rodio, još dok je bio u majčinoj utrobi.

Dete je i dalje čekalo da mu objasni zašto su siromašni. Prestalo je da plače, ali je u njemu bilo još suza, sve suze siromašne dece čije snove život izneverava.

"Slušaj, mališa, idi sedi u neki ćošak i pusti me da radim. Siromašni smo zato što nas je Bog zaboravio, sine moj."

"Bog!" uzviknu dete. "A kada će nas se setiti, oče?"

"Kad Bog nekog zaboravi, sine moj, to je onda zauvek."

"Ja ću ipak sačuvati detelinu", reče dete.

I ponese svoju kiticu deteline, spusti je u jedan ugao radnje i kleknu nad njom. I ponovo stade da plače, jer je bio mali i jer je to bio njegov način pobune protiv nepravde u svetu. Dete je naprasno shvatilo da je bilo samo u životu, i iznenada je došlo u dodir s nepoznanicama nevolje, kukavne ljudske nesreće.

Iz priče Frizer je ubio svoju ženu (zbirka priča Ljudi koje je Bog zaboravio)