Kad prođe neko vreme, stigne na njegov dvor arapski kralj, i kralj ga vavilonski (u nameri da se naruga prostoti svoga gosta) nagovori da uđe u lavirint pa ga pusti da kroz njega luta, ozlojeđen i izgubljen, sve do zalaska sunca. Tad ovaj zavapi za Božjom pomoći te nabasa na vrata. Nijednom se rečju požalio nije, samo reče vavilonskom kralju da on u Arabiji ima lavirint i bolji lepši, i da će ga, ako je Bogu ugodno, jednoga dana provesti njime. Potom se vrati u Arabiju, sazove svoje vojskovođe i poglavare i sa takvom ratnom srećom navali na vavilonsko kraljevstvo da poruši utvrđenja, potuče vojsku i zarobi samog kralja. Svezanog ga onda uprti na lakonogu kamilu i odvede u pustinju. Tri dana su jahali pre no što mu reče: "O gospodaru vremena, ti koji si suština i oličenje ovoga veka, u Vavilonu ti se prohtelo da me pustiš da lutam kroz bronzani lavirint s onolikim stepenicima, vratima i zidovima; sad je Svevišnji blagoizvoleo da ja tebi svoj lavirint pokažem; u njemu se ne moraš penjati stepeništima, ne moraš provaljivati vrata, ni lutati nedoglednim hodnicima, ni nailaziti na zidove od kojih ne možeš dalje".
Onda mu odveza konopce i ostavi ga nasred pustinje, gde je ovaj skapao od gladi i žeđi. Neka je slava Onome koji ne umire.
Ovu je priču paroh besedio sa svoje pripovedaonice.
Iz zbirke priča Alef
