Pripovetka Deca predstavlja slikovit retospekcijski pogled, koji se odvija u obliku sećanja "prosedog inženjera" na jedan događaj iz detinjstva. On ističe da u njegovoj duši, ni kada je bio dečak nije bilo mesta za one koji gone i zlostavljaju slabije i nemoćne. Jednog dana pripovedač dobija priliku da se dokaže u jednoj od aktivnosti njegove grupe, čije su vođe bile Mile i Palika. Martovskog dana, na jevrejski praznik Veliki četvrtak, Mile i Palika pozivaju dečaka da sa njima krene da tuče jevrejsku decu iz komšijske mahale i za ovu borbu se naoružavaju. Trojica jevrejskih dečaka su uspela da pobegnu, a jedan od njih se izdvaja i sklanja u ruševine. Pošto se otrgao od Palike, "za jedan tren oka" bio je ispred dečaka sa uzdignutim rukama i zabačenom glavom kao kod samrtnika. Međutim, dečak nije mogao da udari jevrejskog dečaka, i dozvolio je da ga odgurne i pobegne. Zbog toga je navukao prezir svojih vođa, i iako se trudio da se iskupi kroz razna druga dela, to mu nije uspelo. On je postao žrtveno jagnje svoje grupe, i grupa za koju je verovao da može da mu ponudi emocionalnu stabilnost okrenula mu je leđa. On se osećao izgubljenim i poraženim, a njegova potreba za pripadanjem nije mogla da bude zadovoljena. Svojim roditeljima nije ništa spomenuo, jer je verovao da oni ne mogu mnogo da mu pomognu. Vremenom "prijatelji" su mu oprostili, ali ga više nisu poveli u svoje okrutne pustolovine.
Pripovedač je dugo pamtio nesrećni događaj, a ponekad ga je i sanjao. U snovima su se stalno ponavljale iste slike. U jednom snu kraj njega protrčava dečak, lak i nezadržljiv kao anđeo, a on ga propušta bez udarca, iako zna posledice tog čina. Drugi san ga prikazuje kako stoji osramoćen i popljuvan dok njegovi prijatelji odlaze u daljinu. Ali, godine su potpuno izbrisale ova sećanja. Pripovedač je odrastao, što mu je donelo pomirenje sa situacijom, a na kraju i sa životom.