Despot Uglješa Mrnjavčević poginuo je u bici na Marici 1371. godine. Ostavši sama u dvadeset i drugoj godini, Jefimija odlazi na dvor kneza Lazara i kneginje Milice u Kruševac, budući da je bila Miličina rođaka. Posle Kosovske bitke, kada je stradao i njen zaštitnik knez Lazar, zamonašila se zajedno sa kneginjom Milicom u manastiru Županja, a kasnije prešla u Ljubostinju, gde je dobila ime Jefimija. Posle 1405. godine Jefimija se ne pominje u poveljama i drugim izvorima. Veruje se da je svoje poslednje dane provela u manastiru Ljubostinji, zadužbini kneginje Milice, gde je uzela još strože monaške zavete.
Jefimija je bila veoma obrazovana žena. Znala je grčki, kretala se u društvu učenih crkvenih ljudi, bila je izuzetna vezilja. Konstantin Filozof je hvalio njenu mudrost i rečitost. Uticala je na vaspitanje dece cara Lazara, a naročito na Stefana Lazarevića i Jelenu Balšić. Oni su bili veoma obrazovani i naklonjeni književnom radu.
Veruje se da je Jefimija pomagala savetima kneginji Milici u vođenju državnih poslova, u teškom i opasnom vremenu nakon Kosovske bitke. Posebno je važno njeno učešće u diplomatskoj misiji sa kneginjom Milicom 1398. godine, čiji cilj je bio opravdavanje despota Stefana Lazarevića, osumnjičenog za vazalno neverstvo sultanu Bajazitu. Prema Konstantinu Filozofu, kada su bile prizvane k caru (Bajazitu) a (Milica) bila u užasu što će videti cara, (Jefimija) joj reče: "Odbaci svaki strah, kada nas (samo) udostojiše da ga vidimo." One mudro tada svršiše sve svoje potrebe pomoću Bogomatere, u koju i položiše svoju nadu. Prema Grigoriju Camblaku Jefimija i kneginja Milica su osim opravdanja za Stefana Lazarevića imale još jedan cilj: izmoljenje i prenos moštiju Svete Petke iz Trnova u Srbiju. Sultan Bajazit je to velikodušno dozvolio, videvši u tom činu samo verske motive.
U srpskoj književnosti Jefimija je ostala poznata po tri književna dela velike umetničke vrednosti. Sva tri dela su sačuvana u materijalu, tako da su značajna ne samo u književnosti, nego i u primenjenoj umetnosti. Njena dela su darovi manastirima Hilandaru i Ravanici. U njima je, u prvom licu jednine, Jefimija istaknuta kao darodavac i autor.
Prvo delo, Tuga za mladencem Uglješom, je nastalo između 1368. i 1371. godine, nakon smrti njenog malog sina Uglješe Despotovića. Ovo delo Jefimija je namenila carskim dverima crkve u Hilandaru, gde su sahranjeni njen otac i sin. Tekst je urezan u srebru, u dvostrukoj ikonici, i ugraviran u pozlaćene srebrne pločice, ukrašene biserima i dragim kamenjem. Na jednoj ikonici prikazana je Bogorodica sa malim Hristom, na drugoj Sveta Trojica u obliku Gostoljublja Avramovog. Tekst sadrži dve duže, duboko emotivne rečenice. Njena molitva je lična i konkretna - ona priznaje da je "prirodom maternjom pobeđena" i da ne može da savlada svoju tugu za umrlim detetom.
Moljenje Gospodu Isusu Hristu nastalo je 1398/99. godine. Ovaj zapis je izvezen zlatnom i srebrnom žicom i svilenim koncem na zavesi za carske dveri crkve u Hilandaru, gde se i danas čuva. Na zavesi, jednim od najlepših vezova u staroj srpskoj primenjenoj umetnosti, izrađeni su likovi Isusa Hrista, Jovana Zlatoustog i Vasilija Velikog. U dnu je Jefimija izvezla tekst svog moljenja, za koje se inspirisala rečima vizantijskih pisaca Simeona Novog Bogoslova i Simeona Metafrasta iz molitava pred pričešće.
Najlepše delo Jefimije je Pohvala knezu Lazaru, koja je izvezena pozlaćenom žicom na crvenom atlasu, za pokrov od crvene svile na ćivotu kneza Lazara. Ovo delo je nastalo neposredno pred bitku kod Angore (Ankare) 1402. godine, kada su Stefan i Vuk Lazarević kao vazali sultana Bajazita otišli preko mora da se bore. Iako po žanru pohvala, ovaj tekst je po unutrašnjem tonu molitva Svetom knezu za pomoć ugroženom narodu i sinovima Stefanu i Vuku, kao i za posredovanje kod Svetih mučenika. Na samom kraju Pohvale knezu Lazaru, Jefimija govori o sebi i moli Svetog kneza da utiša "ljutu buru njene duše i tela".
