Poema Pusta zemlja slika savremen svet kao prazan i lišen duhovnog značenja, analizira stanje u zapadnoj civilizaciji, zaključujući da istorija i tradicija Evrope vode ka tome da, poput Sibile, tavori osuđena da večno stari, a nikada ne umre. U osnovi ovakve kontemplacije sveta je mit o svetom Gralu, koji je slika vere u svrhovitost postojanja ili u postojanje nečeg transcendentnog, koja se u modernom svetu nauke i "racionalnosti" izgubila.
Prvi deo poeme Pusta zemlja je Sahranjivanje mrtvih. Početni stihovi o aprilu kao najokrutnijem mesecu obrću tradicionalno značenje proleća u književnosti. U pustoj zemlji novo buđenje života je bolno i tegobno, jer je vraćanje na život u smrti koji je bio ugodniji i manje izražen u snu, a mešanje sećanja i želje oživljava svest o onom neponovljivom, što se više ne može ostvariti.
Drugi deo poeme, Partija šaha počinje aluzijom na Antonija i Kleopatru i prilično brzo prelazi u jedan zahuktali ritam neurastenične agonije, gde se nastavlja i razvija košmarna tema u slici dvoje ljudi koji se tresu od straha zbog neobičnih zvukova u kući, a završava se beskrajnim ponavljanjem banalnosti, kao što su "Laku noć! Laku noć! Ku noć". U ovom delu se ističe konfliktan odnos između polova, koji odlikuje takmičarski duh.
Treći deo poeme Propoved o vatri aludira na Budinu propoved, budistički pandan Hristove propovedi, njegov treći govor naziva, Adittapariyaya sutta. Svojim budističkim nabojem ova propoved opominje na opasnosti čulne utehe. Na kraju ovog dela, Eliot parafrazira Budine reči ponovljene u govoru mnogo puta: "O monasi, sve gori!" (Sabbam bhikkhave adittam) kao "gori, gori, gori, gori!" Za Eliota, ove reči bile su moćan komentar ispraznosti života kojim mnogi ljudi žive.
Četvrti deo Smrt od vode je najkraći i lirski deo poeme, u kojem Eliot govori o vodi u njenom drugom značenju i polju dejstva. Voda nije samo životvorna tečnost koja može da pretvori pustinju u plodnu zemlju, nego može biti i smrtonosna. Smrt od vode jeste jedan od načina, ako nema drugog puta, da se dosegne "mir koji nadilazi poimanje".
Peti deo poeme Pusta zemlja, koji nosi mnogoznačan naziv Kad progovori grom T. S. Eliot smatra za najbolji. On je i sinteza hrišćanskih i hinduističkih stavova prema postojanju. Ovaj deo počinje kratkim pesničkim prikazom iskušenja i muka Isusa Hrista. Kralj-Ribara se pita hoće li ikada izvršiti svoj zadatak, načiniti od svoje zemlje sređenu ljudsku zajednicu. Pusta zemlja, kao da nam Eliot na kraju govori, liči na Hieronimovu dramu, jer dokazuje prisustvo smisla u prividnoj ludosti.
