"Kako patnje postaju sve gore i gore, tako i sav život biva sve gori i gori", mislio je on. Jedna je svetla tačka tamo, nazad, na početku života, a zatim je sve crnje i crnje, i sve brže i brže. "Obrnuto srazmerno kvadratima udaljenosti od smrti", pomisli Ivan Iljič. I ona slika kamena koji pada sve većom brzinom uzrezala mu se u dušu. Život, niz patnji koje se sve više povećavaju, leti sve brže i brže kraju, najstrašnijoj patnji. "Ja letim..." On je podrhtavao, meškoljio se, hteo je da se odupre: ali je već znao da se ne može odupreti, i opet je očima umornim od gledanja, ali koje nisu mogle da ne gledaju ono što je čekao bilo pred njim, gledao u naslon divana i čekao - onaj strašni pad, tresak i uništenje. "Ne mogu se odupreti", govorio je. "Ali da mi je znati čemu to? Ni to se ne može. Razumeo bih kad bi se moglo reći da nisam živeo onako kako treba. Ali to ne mogu prihvatiti", govorio je samom sebi, prisećajući se vaskolikog svog čestitog, urednog i doličnog života. "Ali ja se s tim ne mogu složiti", govorio je sebi, osmehujući se usnama kao da je neko mogao videti taj njegov osmeh i kao da ga je on mogao zavarati. "Nema objašnjenja! Patnja, smrt... Zašto?"
Iz pripovetke Smrt Ivana Iljiča
