Leopoldina Igo je rođena u Parizu 1824. godine. Bila je drugo od petoro dece i najstarija kćerka Viktora Igoa i Adel Fuše. Ime je dobila po svom dedi po ocu, kao i njen stariji brat Leopold, koji je preminuo u detinjstvu. Ona je imala mnoge prosce, a svog budućeg muža, Šarla Vakujerijea, za koga se udala 15. februara 1843. upoznala je dok je bila na odmoru 1839. godine. Nekoliko meseci kasnije, kada se njihov čamac prevrnuo na Seni 4. septembra 1843. godine, udavili su se zajedno dok je njen muž pokušavao da je spasi. Viktor Igo je u to vreme putovao na jugu Francuske i saznao za smrt Leopoldine iz novina dok je sedeo u kafeu.

Pesma Sutra u zoru je jednostavna, sastoji se od tri strofe. Ona je prožeta mračnim tonom, ali izuzetno nežna i upečatljiva.

U pesmi Sutra u zoru Viktor Igo opisuje put ka grobu svoje kćerke. Kroz planiranje ovog puta dobijaju se obrisi njegovih osećanja u to vreme. On zna da će poći na put sam sa svojim bolom kroz šume i gore, “kad se polje zabeli od zore“, jer ga kćerka čeka tamo. “Zadubljen u misli, hodat ću u muku“, kaže Igo, čime ukazuje da nema nameru da razmišlja ni o čemu drugom nego o svojoj kćerki.

Viktor Igo u pesmi Sutra u zoru ukazuje čitaocu da od smrti kćerke, on ne može da vidi svetlost, jer njena smrt baca senku na sve što čini i dan mu je sličan noći. On dolazi na njen grob na zalasku sunca i stavlja na njega buket od božike i procvala vreska, nadajući se da će završiti svoju samoću i beskrajnu tugu. Na kraju pesme, ipak se otvara “prozor“ kroz koji se propušta sjaj svetlosti.