U pesmi Zeleni vitez osećanje ljubavi i ushićenje prirodom stapaju se u jednu neodvojivu sintezu emocija. Pesnikinja svoju radost zbog dolaska proleća koje naziva zeleni vitez i čije “zelene stope“ vidi po vrtu saopštava svom dragom. Ona opisuje lepote proleća i kaže da “po šumama hode čežnjivo jeleni i bela se gnezda sa četinara tope“, “lebdi u zraku žbunje, nevidljiva mirisa rosa obale mije“, dok se “lome gorski brzaci“ i “dolinske reke spavaju kao tropske zmije“.

Za pesnikinju ljubav je potpuna pod ushićenjem od buđenja prirode i dolaska proleća. I zato ona zove svog dragog da “sjaju u senci pupoljaka“, pod svetlošću koja je nalik na “nevinu svetlost onoga sveta“. I pod “mirisnim dahom daljina“ naviraće ljubav dok on “pije iz njenih šaka“, a u njenim očima javlja se “osmeh prvoga cveta“. Pesnikinja ne želi da čeka ljubav, i kaže: “Duša mi kao ukleta davno luta.“ Ona se plaši jeseni koja će doći. Zato želi ljubav dok se budi proleće, koja će trajati i kad mladost prođe, kako kaže “i kad na moj spusti se krov jesenja večer žuta“.