Pesma Doverska plaža sastoji se od četiri strofe, sa nejednakim brojem stihova. Iako na prvi pogled izgleda da je pesnik posvetio svojoj ženi, pesma izražava univerzalnu poruku, može se reći da ona može biti svaka žena, koja sluša zapažanja bilo kog čoveka. U celoj pesmi, more se koristi kao slika i metafora.

Pesma Doverska plaža počinje slikom noćne scene na moru, koja je opisana jednostavnim jezikom: "More je mirno večeras. Plima je puna, mesec leži pravo nad moreuzom." Pesnik poziva svog slušaoca na prozor, da podele vizuelnu lepotu scene, a zatim skreće pažnju na auditivno iskustvo, koje je manje lepo. On samo projektuje svoje osećanje melanholije, koje u njemu izaziva zvuk šljunka, "koji talasi vuku unazad, i bacaju na povratku do visokog žala".

Druga strofa predstavlja ideju starogrčkog dramatičara Sofokla "mutna plima i oseka ljudske patnje". Kontrast je formiran na sceni iz prethodne strofe. Sofokle je očigledno čuo sličan zvuk na Egejskom moru i tako razvio svoje ideje, a pesnik zatim ponovo povezuje ovu ideju sa sadašnjošću. Iako postoji distanca u vremenu i prostoru preovladava opšte osećanje.

U trećoj strofi, more se pretvara u "more vere", koje je metafora za vreme, verovatno u srednjem veku, kada je veru bilo moguće doživeti bez sumnje. Pesnik ilustruje pomoću slike odeće razliku između vremena kada je religija bila netaknuta i svet bio obučen, i sadašnjeg vremena kada je ova vera nema, a svet leži nag i sumoran.

Četvrta i poslednja strofa počinje sa dramatičnim zahtevom pesnika. On traži od svoje ljubavi da bude prava, što znači verna njemu. Kao što naglašava nizom poricanja, ovaj svet ne sadrži nikakve osnovne ljudske vrednosti, jer su one nestale, zajedno sa svetlošću i religijom i ostavile čovečanstvo u mraku. Prijatna scena sa početka pesme se pretvara u "mračnu ravnicu", gde se mogu čuti samo neprijateljski nastrojeni, zastrašujući zvuci koji se bore.