Jer, slobodno mogu da kažem da uopšte ne volim mnogo da se bavim sobom, i ono što mnogi ljudi čine kad se oduševljavaju svojim fotografijama iz ranijih vremena, ili onim što su tada činili, potpuno mi je neshvatljivo, kao neko sistematsko pravljenje kapitala od svoga ja. Niti sam po prirodi naročito prevrtljiv, niti živim samo za neki određeni trenutak, ali ono što je prošlo za mene je zauvek otpisano; i kad se na nekoj ulici setim da sam njome nekada često prolazio, ili kad ugledam kuću u kojoj sam nekad živeo, jednostavno osetim kao neki bol, ili neku snažnu odvratnost prema samome sebi, kao da se prisećam nečeg sramnog. Ono što je bilo, prirodno je da nestaje kad se čovek menja; a meni se čini, ma koliko se čovek uvek menjao, da on to sigurno ne bi činio kad bi onaj koji se napušta bio potpuno besprekoran. Ali, baš zato što ja to tako shvatam, divno sam se osećao kad sam primetio da postoji neko, dokle god ja živim, ko se čvrsto drži jedne moje slike iz prošlosti; i to verovatno slike kojoj ja nikad nisam odgovarao, ali koja je ipak bila u izvesnom smislu potvrda o mom nastanku, neka vrsta moje krštenice. Da li me ti uopšte možeš da razumeš kad kažem da je moja majka, u tom slikovitom smislu, bila prava lafica, ali je bila osuđena da živi životom mnogostruko ograničene žene. Po našim merilima nije bila baš mnogo pametna, ali niotkud nije ni mogla nešto da nauči, niti je sama mogla nešto da smisli. Sećajući se svoga detinjstva, čini mi se da za nju ne bi ni moglo da se kaže da je bila dobra žena, jer je bila preke naravi i nervozna; ali, šta je zapravo i moglo da se izrodi iz kombinacije žestoke naravi i ograničenog vidokruga? Međutim, želeo bih da sam u pravu kad tvrdim da u naše vreme ponekad prava veličina i karakter mogu na čudnovat način da budu skriveni u nekom na izgled najobičnijem čoveku, kao što su se nekad u davnim vremenima, kao što se priča, bogovi skrivali u likovima zmija i riba.
Iz priče Kos (zbirka priča Ostavština za života)
