Odštampajte ovu stranicu
Utorak, 23 Februar 2016 12:11

Deni Tilinak - Da li je zbog umakanja u šampanjac moje pero zbilja postajalo poletnije? Istaknut

Maks Bekman - Autoportret sa čašom šampanjca Maks Bekman - Autoportret sa čašom šampanjca

Doživotno smo robovi naših mladalačkih zanosa i snova. Kao student bez prebijene pare, želja mi je bila da postanem pisac. To bajoslovno zanimanje sebi sam predočavao u vidu niza slika: na primer, sedim za šankom u baru hotela Ric, na visokoj okrugloj stolici, sa šampanjcem u ruci. Prvu čašu, za početak, ispijam sam; za svaku sledeću koju naručujem imam duhovite i razigrane sagovornike, a sirene i njihova pesma uobičajena su mi pratnja.

Od tada je prošlo mnogo vremena, mladost je davno iščilela; u međuvremenu sam prolio reku mastila i popio isto toliko šampanjca, i u Ricu i drugde, belog ili ružičastog. Da li je zbog umakanja u šampanjac moje pero zbilja postajalo poletnije? Ne znam. Ipak, duboko u sebi gajim uverenje da šampanjac opemenjuje duh. U tom smislu, smatram da naše rodoljublje može s pravom da se isprsi: šampanjac je Francuska. Lako je naći njegovu kolevku na zemljopisnoj karti, nadaleko od Remsa gde je, takoreći, počela istorija naše zemlje. Svaki put kada oko Epernea ugledam sve one vinograde, podlegnem patriotskom zanosu i ponosu. Svuda u svetu, čim mehurići zaiskre i zašume, francuski duh preplavi prisutne, pa i najnespretniji škokljan postane neodoljivi french lover. Treba samo da na svom jeziku, bilo kojem, izgovori onu čuvenu Blondenovu rečenicu: “Još jednu turu, molim!“ i odmah dobija nekakav prinčevski oreol.

Iz priče Šampanjac

Pročitano 1413 puta
Stefan Tanasijević

Najnovije:

Srodni članci