Artnit

Utorak, 16 Februar 2016 12:04

Luiđi Pirandelo - Svi smo mi polako svikli na to novo poimanje vlastite beskrajne sićušnosti Istaknut

Žđislav Beksinjski - Bez naziva Žđislav Beksinjski - Bez naziva

“Pa dabome! Gospodin grof diže se zarana, tačno u pola devet ujutro... Gospođa grofica odenu haljinu boje jorgovana opervaženu raskošnom čipkom na okovratniku... Terezina umiraše od gladi... Lukrecija izgaraše od ljubavi... Za ime Boga! Šta se to mene tiče?

Zar mi nismo na nevidljivoj sićušnoj čigri koju šiba zračak sunca, na pomahnitalom zrncu peska što se vrti bez prestanka, a ne zna ni zašto, niti ikad stiže na odredište, kao da uživa u tom besomučnom okretanju, da bi nama bilo čas malo toplije a čas malo hladnije i da bismo skončali - često svesni da smo počinili sijaset beznačajnih gluposti - posle pedesetak ili šezdesetak krugova? Kopernik, Kopernik, dragi moj don Eliđo, taj je upropastio čovečanstvo, nepovratno. Svi smo mi polako svikli na to novo poimanje vlastite beskrajne sićušnosti, pa sebe smatramo manjim od makovog zrna u vaseljeni, zajedno sa našim velelepnim otkrićima i pronalascima, pa od kakvog značaja onda mogu da budu vesti o našim opštim tragedijama, da i ne pominjem pojedinačne zle sudbine? To su već priče o bednim crvićima. Da li ste čitali o onoj maloj nezgodi na Antilima? Ništa. Sirotoj Zemlji je dozlogrdilo da se okreće bez ikakvog cilja, kako veli taj kanonik iz Poljske, pa se nervozno protresla i izbljuvala malo vatrice kroz jedno od mnogih svojih grotla. Ko zna zbog čega joj je pukla ta žuč. Možda zbog gluposti ljudskog roda koji nikad nije bio tako dosadan kao danas. To je sve. Više hiljada sprženih crvića. I idemo dalje. Ko to još uopšte pominje?“

Iz romana Pokojni Matija Paskal

Pročitano 1465 puta

Ostavi komentar

Vi ste ovde: Home Pero Luiđi Pirandelo - Svi smo mi polako svikli na to novo poimanje vlastite beskrajne sićušnosti