Iako u pesmi Pogrebni bluz, Vistan Hju Odn govori o pojedincu, tema je više univerzalna, a njen ton veoma tmuran. Sastoji se od četiri strofe sa po četiri stiha. Napisana je iz perspektive čoveka, naizgled i samog pesnika, koji je u dubokoj žalosti zbog gubitka voljene osobe koja je umrla.
U prvoj strofi pesme Pogrebni bluz, pesnik poziva na tišinu svakodnevne predmete, satove i telefone, klavire i bubanj, i pse u blizini. A, zatim poziva ožalošćene: “Iznesite kovčeg, neka narikače počnu da krše ruke.“
U drugoj strofi pesnik želi da svoj gubitak učini velikim, a život voljene osobe - naizgled prosečne proglasi svetu kao plemenit i vredan. Ono što mu izgleda nepodnošljivo je pomisao da taj čovek, koji prelazi iz života u smrt može biti nezapažen od svih. Zato želi da avioni na nebu napišu poruku on je mrtav, golubice vežu flor oko vrata, saobraćajci nose crne rukavice.
U trećoj strofi pesnik priča uspomene o tome koliko je čovek koji je umro mislio na njega. On je za njega bio životni kompas, svih sedam dana u nedelji, njegov govor i njegova pesma. Strofa, u isto vreme, otkriva tragediju ljudskog života, da svi moraju da umru i da će gotovo svi doživeti odvojenost od voljene osobe.
U četvrtoj strofi bol u pesniku odzvanja još vatrenije. On zahteva da priroda posluša njegovu tugu, pozivajući je da ugasi zvezde, mesec i Sunce, pretoči okean, i zbriše šume. Cela strofa odiše željom pesnika da svet odrazi prazninu i tugu koje su unutar njega. Nema nade na kraju pesme. U poslednjem stihu pesnik kaže: “Jer ništa ne može da bude dobro, nikada više.“
