Pripovetka Bure počinje slikom veoma radoznale i maštovite devojčice, koja je zarobljena u svom svetu. Njeno slobodno vreme nisu mogli da popune školski zadaci, knjige prirodnih nauka i leksikoni, lutke i mali brat. Zato je želela da ima svoje skriveno mesto u kome će samo ona određivati pravila ponašanja. Ona je izabrala staro šupljikavo i sasušeno bure, puno korova, gljivica, mrava i guštera, od koga se plašila, ali nije odustala. Dok su se deca igrala napolju ona je napravila od bureta svoj dvorac u kojem je bujala fantazija. U njemu je sanjala svoje snove i uživala u suncu i svetlosti. Sanjala je o velikim morima, o predelima gde sunčani zraci u teškim debelim viticama padaju na zemlju, o strašnoj studi i glečerima. Uživala je u društvu sitnih insekata, bubica, cvrčaka, leptira o kojima je brinula, a najviše je volela ptičicu koja je svakog jutra sletala na daščicu krova, a napustila je kada je porasla i pronašla drugo društvo.
U tom trulom buretu devojčica je naučila da voli ono što ne vidi, ono što nema, i ono što mora da prođe. Jedne septembarske noći digla se strahovita oluja, koja je uništila bure. Otac devojčice je govorio da se bure ne može popraviti, a devojčica je "vrištala i drhtala s onim bolesnim očajanjem siročeta koje komšijske matere ljubi i u buretu letuje". Ovo mesto, zajedno sa kućom i dvorištem, prodato je. I Isidora Sekulić kaže: "Da mi je da ga kupim, da ga uzidam u kulu, da kulu zabravim sa devet ključeva, da se mogu zazidati tragovi mrtvih dana."
