Artnit

Ponedeljak, 07 Decembar 2015 12:35

Džon Golsvordi - Kad bi samo čovek bio kao cvet koji nikne i živi celog života sam za sebe, pa ugine Istaknut

On oseti kako ga nešto guši, saže se ka njenoj ruci i poljubi je, zatim zabaci prut na rame i ode. Osvrnuvši se jedanput, video ju je kako još sedi tamo, gledajući za njim, izgubljena, pored velikog kamena. Izgledalo mu je tada kao da nema gde da ode; nigde izuzev među ptice, životinje i drveće, koji nisu zamerali čak i kad se čovek osećao nelagodno i sav uzbuđen. Leže u travu kraj rečice.

Mogao je videti male pastrmke koje su vijugale oko kamenja; neke laste proleteše sasvim nisko i blizu njega; a jedan stršljen pravio mu je kratko vreme društvo. Ali njega ništa nije zanimalo; bilo mu je kao da mu je razum zarobljen. Bilo bi zaista lepo biti ta voda što nikad ne staje, nego teče, teče, ili vetar, koji dodiruje sve, a koga niko nikad ne uhvati. Ne biti u stanju učiniti išta a da ne uvredi nikoga - to je bilo tako strašno. Kad bi samo čovek bio kao cvet koji nikne i živi celog života sam za sebe, pa ugine. Ali ma šta on tad uradio ili kazao, bilo bi kao da laže, ili da želi biti svirep. Jedino što mu je ostalo bilo je držati se po strani od celog sveta. A opet, kako da se kloni svojih gostiju?

Iz romana Tamni cvet

Pročitano 1264 puta

Ostavi komentar

Vi ste ovde: Home Pero Džon Golsvordi - Kad bi samo čovek bio kao cvet koji nikne i živi celog života sam za sebe, pa ugine