Kada je Laza Kostić imao pedeset godina, zavoleo je devojku izvanredne lepote, Lenku Dunđerski, mnogo mlađu od sebe - njoj je, kada ju je upoznao, bila dvadeset jedna godina. Lenka Dunđerski je bila opčinjena slavnim pesnikom, a on njenom mladošću i lepotom. Međutim, shvatajući da je razlika u godinama suviše velika i da je takva ljubav nemoguća Laza Kostić beži u manastir Krušedol, gde ostaje nekoliko godina. 1895. godine na predlog Lenkinog oca ženi se bogatom udovicom iz Sombora. Te iste godine umire Lenka, a on sa svojom ženom, odlazi u Veneciju gde je posetio i crkvu Gospe od Spasa (Santa Maria della Salute). I upravo od trenutka Lenkine smrti i susreta sa grandioznom crkvom Laza će u sebi nositi ovu pesmu, sve dok nije postala i njegova oproštajna pesma.
"Usamljen, nesrećan - kaže jedan biograf Laze Kostića - on veliku svoju ljubav ne samo što nije zaboravio nego je ona prešla kod njega u halucinaciju i dovela ga na ivicu bezumlja. On ne samo što na javi misli o Lenki i što je u snu sanja nego veruje da mu ona u snu dolazi odistinski i da će živeti sa njim na onom svetu". Sve to iskazano je u ovoj veličanstvenoj i snažnoj pesmi.
U prvoj strofi pesme pesnik se, za ljubav lepote koja treba da je svačija, da vezuje istok i zapad, Slovene i Latine, odriče svoje nekadašnje srdnje zbog seče slovenskih dubova i borova za temelje venecijanskoj crkvi, i traži oprost za svoje grehe.
U narednim strofama pesnik ispoveda svoju intimu i gradacijski slika svoje patnje i promašenosti. Svojom iznenadnom pojavom lepa mlada žena je u njegov život unela svetlost, sa njom je sinula unutrašnja milina, ali su došle i muke i patnja. Njena mladost i njegova starost postaju razlog za njegovu duševnu dramu. Razum nadvladava srce i pesnik se povlači. Ona umire, a njenu smrt pesnik doživljava kao kataklizmu.
U poslednjim stihovima pesnik se vraća slici hrama i shvata da je u njemu još jedan hram koji je podignut na uspomenama na Lenku. Java se preobražava u san i na kraju postoji samo voljeno biće u tom snu. U snu oni su kao muž i žena i imaju decu - pesme. Pesnik u njenom javljanju sa onostranog sveta prepoznaje znak da joj se pridruži i priželjkuje smrt i raj u kome njegova ljubav živi. Kraj pesme naglašava njegovu sreću zbog susreta sa njom u kome vidi uskrsnuće ljubavi, ljubavi koja je za divljenje i večnost.
Laza Kostić je Bogorodici postavio jednu od najsilnijih ljubavnih pesama srpske književnosti, Santa Maria della Salute. U njoj posebno mesto ima refren Santa Maria della Salute koji se javlja na kraju svake strofe, četrnaest puta. Njime se potencira univerzalna i večna lepota i ljubav. Ta je pesma veliki ditiramb ljubavi, i velika himna tragediji.
