Da budem advokat ili činovnik ili inženjer, bilo šta, izgledalo mi je nemoguće. Da se oženim, napravim decu, upadnem u klopku porodične šeme. Da odlazim negde na posao svaki božji dan i vraćam se. Ni u ludilu. Da radim uobičajene, svakodnevne stvari, učestvujem u porodičnim izletima, Božiću, Prazniku rada, Danu majki... zar je čovek samo zato stvoren: da izdrži sve to i onda umre? Radije bih negde prao sudove, vraćao se u svoju rupu i pio dok ne zaspim.
Otac je imao svoj veliki plan. Govorio je: “Sine, svaki čovek mora da stekne kuću u životu. Na kraju umre i ostavlja je svome sinu. Onda sin stiče svoju kuću i umire, ostavljajući obe kuće svome sinu. To su dve kuće. Taj sin stekne svoju kuću, i to su tri kuće...“
Porodična šema. Pobeda nad nevoljama kroz porodicu. On je verovao u to. Uzmi porodicu, izmućkaj je s Bogom i Državom, dodaj desetočasovni radni dan i imaš sve što ti je potrebno.
Gledao sam oca, njegove ruke, lice, obrve, i znao sam da taj čovek nema nikakve veze sa mnom. Bio je stranac. Moja majka nije ni postojala. Bio sam proklet. Gledajući oca, nisam video ništa osim nepristojne tuposti. Još gore, on se čak više bojao neuspeha od većine drugih ljudi. Vekovi seljačke krvi i seljačke dresure. Krv u venama Kinaskih bila je razvodnjena kroz galeriju robova koji su ustupali svoje stvarne živote za neznatne i iluzorne dobitke. Nije bilo nijednog čoveka u tom nizu koji bi rekao: “Ja ne želim kuću, ja hoću hiljadu kuća, odmah!“
Otac me poslao u tu bogatu srednju školu, nadajući se da će držanje gospodara preći malo i na mene, dok gledam njihove sinove kako škripe točkovima svojih limuzina i odvajaju devojke u svetlim haljinama. Umesto toga, naučio sam da bednik obično ostaje bednik. Da mladi bogataši osećaju smrad bednika i nauče da nađu nešto zabavno u tome. Morali su da se smeju, inače bi bilo suviše jezivo. Naučili su to, kroz vekove. Nikada neću moći da oprostim devojkama što su ulazile u ta drečava sportska kola s nasmejanim tatinim sinovima. Šta im je preostajalo, normalno, pa ipak uvek misliš: možda... Ali ne, nema tu nikakvog možda. Bogatstvo je značilo pobedu, a pobeda je bila jedina stvarnost.
Koja će žena izabrati da živi sa peračem sudova?
Iz romana Bludni sin
