Razgovor sa Gojom, kao i mnoga dela Ive Andrića, je postavljen u okvir dve dimenzije: bezvremenosti malog francuskog kafea i cirkusa koji se postavlja van njega. Činjenica da je kafe bliže Bordou nego Španiji sugeriše beznačajnost veštačkih geografskih podela.
Fizička prisutnost Franciska Goje je kratko opisana sa posebnim osvrtom na njegove ruke, mosta između fizičkog postojanja slikara i sveta njegove mašte. Dok Gojin drug iz mladosti umetnika izjednačava sa Mesijom i zastupa gledište o božanskom i satanskom poreklu i karakteru umetnosti, Goja se suprotstavlja takvom mišljenju i ističe da se u samoj stvarnosti manifestuju pojave nestvarnog i natprirodnog, i da sve što u životu postoji od iskoni ima svoje opravdanje, već i time što postoji. Slikar govori o svemu što se tiče umetnosti i umetničkog stvaranja i pominje ushićenje pred svršenim umetničkim delom, ali i patnju stvaranja koju je spoznao. On kaže: "U prostoti je klica budućnosti, a u lepoti i sjaju nepopravljiv znak opadanja i smrti. Ali, ljudima su podjednako potrebni i sjaj i lepota. To su dva lica života."
Osnovna ideja koja je predstavljena u eseju Razgovor sa Gojom je da je položaj umetnika nejasan i često bolan. Njegovu sudbinu prati neiskrenost i nedoslednosti, kao i stalno neizvesno uzaludno nastojanje da okupi stvari koje se ne mogu spojiti.
