U San Francisku sam se ponovo videla sa svojom majkom, koju nisam videla tolike godine, jer je ona iz neke neobjašnjive nostalgije odbijala da živi u Evropi. Izgledala je veoma staro i bila je izmučena brigama. Jednom, kad smo ručale napolju, u Klif Hausu, pogledala sam u ogledalu naše dve prilike, pa sam u mislima uporedila moj tužni lik i izmučeno majčino lice, sa ona dva avanturistička duha, koja su krenula odavde pre dvadeset dve godine, sa velikim nadama da će steći slavu i bogatsvo. Oboje je bilo stečeno, ali zašto je rezultat ipak tragičan?
Možda zato što je to prirodan tok života na ovoj očajnoj planeti, na koju je čoveku i sam prvi dolazak neprijatan. Upoznala sam u svome životu mnoge velike umetnike, intelektualce, i mnoge ljude koje bismo mogli nazvati uspešnim, ali nikad nijednog za koga bismo mogli reći da je srećno biće, iako mnogi dosta uspešno blefiraju. Međutim, iza maske, čovek lako može uočiti nelagodu i patnju. Možda na ovom svetu, takozvana sreća i ne postoji. Možda postoje samo sretni momenti.
Iz autobiografije Moj život
