Ali kako je čudno, po svoj prilici, preživljavao sve to ovaj čovek. Kao da mu je neko čas pokazivao zemlju, čas je skrivao u rukavu, pa je živu lepotu shvatio kao suštinsku razliku između postojanja i nepostojanja. U tome i jeste njegova novina, što je tu razliku, koja se ne može zamisliti dužom od jednog magnovenja, zadržao i uzdigao na razinu trajnog pesničkog obeležja. Ali gde je mogao da vidi te pojave i nestajanja? Nije li mu glas čovečanstva ispripovedao o zemlji, koja se troši i osipa u smeni generacija?
Sve je to potpuno i bez izuzetka - apsolutno umetnost, sve to govori o volšebnoj beskrajnosti granica, sve se to rađa iz najbogatijeg, bezdano-duševnog siromaštva zemlje. On naizmenično svira i čita, čuje žamor francuskih fraza, zapahne ga miris parfema. Skoro šapatom ga mole da zaboravi na sve i samo nastavi, ne prekidajući svoju tačku, - i opet to nije ono.
Iz pripovetke Povest jednog leta (zbirka pripovedaka Povest jednog leta)
