Otišao je na stranu i legao licem prema zemlji. Znao je da će se ponovo ovamo vratiti kud god da ode. Jer njegov narod je najveća sirotinja na svetu: izgubio je svoje telo u bedi pustinje, odbačen je od svrhe života i lišio se svesti i volje, zato što se njegova želja nikad nije ostvarila, narod je živeo zahvaljujući mehaničkom dejstvu svoje jadne svakodnevne hrane, od kornjača, kornjačinih jaja i sitne ribe, koju je počeo da lovi u jezeru iz kojeg je pio vodu. Da li je u narodu ostala makar i malena duša da bi, dejstvujući zajedno sa njom, mogla biti ostvarena zajednička sreća? Ili se tamo odavno sve već odmučilo, pa čak i mašta - um sirotinje - sve pomrlo?... Čagatajev je znao iz svog dečjeg sećanja i moskovskog obrazovanja da svaka eksploatacija čoveka počinje od prilagođavanja njegove duše smrti, u cilju gospodarenja; drugačije rob neće biti rob. I nasilno izopačavanje duše se nastavlja, napreže se sve više, sve dok se razum u robu ne pretvori u bezumlje. Klasna borba počinje od savladavanja "svetog duha" koji se nalazi u robu, pri čemu se huljenje u gospodarevo verovanje - njegovu dušu i boga - nikad ne prašta, duša roba podrvgava se uništenju u laži i razarajućem radu.
Iz romana Džan
