Prestali su da mu telefoniraju, još ranije i da ga posećuju. Mir - zaćutao je i povukao se. Tako možda neće preživeti ni godinu.
Uostalom, ako se uzme u obzir razlog, nemoguće je ne napisati. Za istoriju - neka bude. Već su se mnogi bacili na pisanje. I čak objavili.
Sada žure da prigrabe sebi slavu. A neuspehe da svale na druge.
Nečasno.
Ti tekstovi, odakle su samo izvučeni! Od jednog izbora sećanja malakšeš. Kakve promašaje sam dopustio - srce me i sada boli. Ali - čemu ponos.
Da, još treba dobro izvagati: čega se uopšte ne treba sećati. A čega treba, ali i kako. Možeš tako da napišeš da odmah izgoriš, da izgubiš i poslednje zrnce mira. I onu čudesnu daču na obali reke Moskve.
Kakav je pogled odatle! S visoke obale, i dalje - lepotice jele, izletnički stolovi, leti ih ima i po dvesta. Sa svih strana strmo, peščana staza posuta iglicama. I mirni tok plave reke. Ona je ovde čista posle rubljovskog vodovoda i rezervoara. I ako začuješ čamac - znaš da je to neko od tvojih ili sused. Niko tu nije lovokradica, niko se tu ne ponaša mangupski.
Iz pripovetke Na kraju
