Ali ukotvljavanja te vrste, pod uslovom da naiđu na istinsko tlo, ne predstavljaju pojedinačnu i razmenljivu svojinu; ona su predskazana u prirodi svakoga ponaosob i docnije nastavljaju da oblikuju tu prirodu (i samo telo) u istom smeru. Da li je to ono što bi trebalo da ona leči?

U mom slučaju, mogu se zamisliti tri kruga: A u središtu, zatim B, pa C. A, jezgro, objašnjava B zašto je taj čovek prinuđen da se muči i da sumnja u sebe, zašto mora da se odrekne (ne, to nije odricanje, što bi bilo veoma teško, to je nužno mirenje sa sudbinom), zašto ne može da živi. (Zar u tom pogledu Digeon, na primer, nije bio ozbiljno bolestan? Ko od nas ne bi bio srećan da se nađe pred Aleksandrovim blistavim pogledom, koji se konačno spusti na njega? Diogen je, međutim, očajnički preklinjao Aleksandra da mu ne zaklanja sunce, ono jezivo grčko sunce koje nemilosrdno prži i dovodi do ludila. To bure bilo je puno sablasti.) C, delatnom čoveku, ništa se ne objašnjava, B mu samo izdaje zapovesti. C dela pod neumoljivim pritiskom i u znoju strepnje (ima li goreg znoja od njenog? on mu lije sa čela, iz obraza, slepoočnica, kosmate kože, cele lobanje). C, dakle, dela više iz bojazni nego po pameti; ima poverenja, veruje da je A sve objasnilo B, i da je B sve shvatilo i prenelo kako treba.

Iz knjige Pisma Mileni