Svakoga dana sam išao u tu biblioteku na uglu Adams i La Brea i nalazio moju bibliotekarku bez mane, strogu i ćutljivu. Nastavio sam da vadim knjige iz polica. Prva prava knjiga na koju sam naleteo bila je od tipa koji se zvao Apton Sinkler. Imao je jednostavne rečenice i govorio s besom. Pisao je s besom. Pisao je o svinjcima u Čikagu. Pričao je otvoreno i odmah prelazio na stvar. Onda sam provalio drugog. Sinkler Luis. A knjiga se zvala Glavna ulica. Ljuštio je slojeve licemerja koji obavijaju ljude. Šteta što nije uneo više strasti u to.
Vraćao sam se po nove knjige. Čitao sam svako veče drugu.
Muvao sam se jednom unutra i krišom gledao moju bibliotekarku, a onda naišao na knjigu s naslovom Pokloni se šumi i kamenu. Baš lepo, jer to je ono što svi radimo. Najzad nešto pravo! Otvorio sam je. Pisac se zvao Džozefina Lorens. Žena. Zašto da ne. Saznanje je svakom dostupno. Listao sam stranice. Ali bile su kao i kod većine drugih knjiga: tunjave, nejasne, zamorne. Vratio sam je i, dok mi je ruka još bila tu, izvukao sam susednu knjigu. Neki drugi Lorens. Otvorio sam je negde i počeo da čitam. Radilo se o čoveku za klavirom. Kako se lažno činilo u početku. Ali čitao sam dalje. Čoveka za klavirom je mučilo nešto. Njegove misli govorile su tamne i neobične stvari. Redovi na stranici bili su gusto zbijeni, kao čovek koji vrišti, ali ne: "Džo, gde si?" već više: Džo, gde je bilo šta? Taj Lorens zbijenih i krvavih redova. Nikad mi nisu rekli za njega. Čemu tajna? Zašto ga nisu reklamirali?
Čitao sam knjigu dnevno. Pročitao sam čitavog D. H. Lorensa u biblioteci. Moja bibliotekarka je počela čudno da me gleda dok sam prelistavao knjige.
"Kako si danas?" pitala bi.
Slatko je bilo čuti je. Osećao sam se kao da sam već spavao s njom. Pročitao sam sve knjige od D. H. A one su vodile do drugih. Do H. D. i njenih pesama. I najmlađeg Hakslija, Lorensovog prijatelja. Sve se to sručilo na mene. Jedna knjiga vodila je drugoj. Pojavio se Dos Pasos. Ništa posebno, u suštini, ali dovoljno dobar. Za njegovu trilogiju, o Americi, utrošio sam više od jednog dana da je pročitam. Drajzer nije bio za mene. Šervud Anderson jeste. A onda se pojavio Hemingvej. Kakvo uzbuđenje! On je znao da sroči rečenicu. Uživao sam. Reči nisu bile dosadne, reči su postale stvari koje mogu da ti pokrenu duh. Ako ih čitaš i prepustiš se njihovoj magiji, mogao si da živiš bez patnje, s nadom, bez obzira šta ti se desilo.
Iz romana Bludni sin
