Kad ga opsedate pitanjima, sećanje počinje da liči na luk, koji želi da bude oljušten, da bi se oslobodilo ono što se, slovo po slovo, može pročitati: retko jednoznačno, često kao rukopis u ogledalu ili na neki drugi način zagonetno.
Ispod prve, još suvo šuštave pokožice, nalazi se sledeća, koja jedva odvojena oslobađa vlažnu treću, ispod koje se čekajući i šapućući nalazi četvrta, peta. I svaka naredna iz sebe cedi dugo izbegavane reči, i zavojite znake, kao da je sitničavi čuvar tajni hteo da ih šifrira dok je luk još klijao.
Već se budi ambicija: taj darmar mora da bude rastumačen, svaka šifra provaljena. Već je opovrugnuto ono što je nekad slovilo za istinu, jer laž ili njena mlađa sestra, prevara, čine najpostojaniji deo sećanja; zapisana zvuči uverljivo i blista detaljima koji se zdravo za gotovo smatraju fotografski preciznim: kad nije bilo vetra, pod julskom vrelinom svetlucavi krov šupe od terpapira u zadnjem dvorištu naše zgrade mirisao je na bombonu sa ukusom slada...
Zamenjiva kragna moje učiteljice, gospođice Špolenhauer, bila je napravljena od celuloida i tako je bila tesno zakopčana da je na njenom vratu pravila nabore...
Mašne nalik propelerima, koje su devojčice nedeljom nosile u kosi na copoterskom morskom šetalištu, dok je policijska kapela svirala vesele melodije...
Moja prva kamenjarka...
Kad su nas đake zbog vrućine puštali iz škole...
Kad su moji krajnici bili opet upaljeni...
Kad sam prećutkivao pitanja...
Luk ima mnogo slojeva pokožica. Ima ih mnoštvo. Tek oljuštena pokožica se obnavlja. Iseckan tera suze na oči. Samo ljuštenjem govori istinu. Ono što se pre i posle okončanja mog detinjstva događalo biva najavljeno činjenicama i proteklo je gore nego što sam želeo, jer čas hoće da bude ispričano ovako, čas onako i navodi na laži.
Iz autobiografije Ljušteći luk
