Žena u Pesmi ženi nije stvarna, čulna i fizička. Ona je san pesnika o ženi i jedna iluzija o njoj. Zato je ona daleka od neposrednog života i stvarnosti, kao i od običnog čoveka.
Početak Pesme ženi obojen je romantičarskim doživljajem žene. Za pesnika je žena sen i odjek u šumi koji se stapa sa prirodom. On sanja o tajanstvenoj ženi čija će lepota biti tajna svima. Već u drugoj strofi naglašava se duboka čežnja i maštanje pesnika u početnim stihovima: "Ostaj nedostižna, nema i daleka jer je san o sreći više nego sreća." On želi da ona bude " bespovratna kao mladost" i da njena "sen i eho budu sve što seća".
Ali, iako čezne za ljubavlju pesnik zna da je ona prolazna, jer "srce ima povest u suzi što leva". Za njega je "istina je samo što duša prosneva" a "poljubac je susret najveći na svetu". Na kraju puta posutog snovima i maštanjem pesnika čeka porazna i ledena stvarnost, koja poriče postojanje žene. Pesnik zna da žena "tkana od priviđenja" čiji je "plašt sunčani ispreden od njegovog sna" ne postoji, niti je postojala. Surova realnost se može savladati jedino ako se živi u snovima bez kojih život ne bi ni imao smisla. Na kraju pesme on zaključuje: "Rođena u mojoj tišini i čami, na suncu mog srca ti si samo sjala: Jer sve što ljubimo stvorili smo sami."
