Recimo žene.
Ili konjske trke.
Kad ti se sve poređa, a nigde izlaza, i ne razmišljaš o tome.
Parkirao sam se ispred Savezne uprave i čekao zeleno svetlo. Prešao sam preko. Gurnuo vrata i ušao. Bio sam kao parče gvožđa privučeno magnetom. Nisam mogao ništa.
Bilo je na drugom spratu. Otvorio sam vrata i oni su bili unutra. Službenici Savezne uprave. Primetio sam jednu devojku; sirotica, imala je samo jednu ruku. Ostaće tu doveka. Isto kao i ja, matora vinopija. Pa, kako se ono kaže, moraš nešto da radiš. I onda radiš bilo šta. To ti je mudrost robova.
Prišla mi je mlada crnkinja. Bila je dobro obučena i godila joj je okolina. Bilo mi je drago zbog nje. Na njenom mestu, ja bih poludeo.
"Da?" - upitala je.
"Ja sam poštanski službenik", rekao sam, "želim da dam ostavku."
Sagla se ispod šaltera i izvukla gomilu papira.
"Sve to?"
Nasmešila se: "Hoćete moći?"
"Ne brinite", rekao sam, "mogu ja."
Moraš da popuniš više papira kad te otpuštaju, nego kad te primaju.
Na prvoj stranici bila je, u prvom licu, izjava gradskog poštanskog načelnika.
Počinjala je ovako:
"Žao mi je što na ovakav način okončavate vaše nameštenje pri Poštanskoj službi i... itd., itd., itd."
Kako je moglo da mu bude žao? Nije me uopšte poznavao?
Iz romana Post Office
