Artnit

Subota, 13 Decembar 2014 12:46

Svakidašnja jadikovka Istaknut

Pesmu Svakidašnja jadikovka Tin Ujević je napisao 1916. godine, kada doživljava najveća razočarenja dok boravi u Parizu. Razočaran u ljude, ideale ovu pesmu poredi sa lomačom i kaže da ga nešto nagoni da je izgovori. Pesma je objavljena prvi put u krfskom Zabavniku 1917. godine, a kasnije preštampana 1920. godine u Beogradu u zbirci pesama Lelek sebra, koja je predstavljala protest poraženog čoveka koji je izgubio ideale i čiji su životni vidici zamračeni. U ovoj zbirci Svakidašnja jadikovka je postala sinteza emotivnog naboja.

Lirska misaona pesma Svakidašnja jadikovka ima elegičan ton, prožeta je rezignacijom i razočaranjem. Ovim osećanjima i ispovednim tonom, ona postaje jadikovka nad sudbinom odbačenog, neprihvaćenog i zalutalog usamljenika.

U prvom delu pesme Svakidašnja jadikovka pesnik predstavlja svoj život. Već u prvoj strofi daje početnu intonaciju osećanja bezizlaza i pritiska svakidašnjice. Slabost i samoća slivaju se u osećanje očaja, a zatim za trenutak razbijaju, uporednim postavljanjem suprotnih pojmova - star i mlad. U kontrastiranju star-mlad je sadržana suština pesme i njeno tematsko ishodište: osećanje starosti u mladosti. Pesnik slika duhovni i fizički portret pesnika i čoveka koji je gažen u blatu, a da mu nije omogućeno da vidi svoju zvezdu na nebu. Nestajanje zvezde postaje simbol njegove izgubljenosti u svetu i životu, simbol smrti, koji ga navodi na dijalog sa Bogom.

U drugom delu pesme naslikan je potpuniji portret sina-pesnika sa onim što jeste i sa onim što želi, kroz kontrast između čoveka i Boga. Pesnik podseća Boga na sva njegova obećanja i na ono što je bilo vera i nada. On navodi Isusa Hrista koji je stradao da bi okajao grehe naroda, i kao da moli Boga da se osvrne na to, i da shvati da se dosta žrtvovalo i okajavalo i da bi trebalo ponovo da zavladaju mir i sreća u dušama i celokupnom svemiru. U drugom obraćanju Bogu, pesnik poredi pesmu sa Božjom reči. Putevi sina koji putuje su dračavi, a vidici zatvoreni. On ostaje sam sa sobom i svojim intimnim svetom, kome se okreće i u njemu traži klicu svetlosti. Izgarajući od želje da stvori svoj svet u koji će da se sakrije privremeno u njemu se javlja neodoljiva potreba da vikne, da plane plamenim dahom koji će ga otrgnuti od ove mučne, hladne i prazne svakidašnjice. U trećem obraćanju Bogu ponovo moli za spas, i u ovom fragmentu se delemično spaja njegovo prvo i drugo obraćanje Bogu.

Poslednji stih pesme Svakidašnja jadikovka je povezan sa sličnim motivom iz prve strofe, i kao da zatvara pesnikov krug lutanja i bezizlaza saznanjem da se ostaje i dalje "star, a tako mlad". Put pesnika bio je uzaludan. On nije dobio odgovor koji traži, nije našao ljubav i smisao života. Njegovo "pečalno lutanje pod svodom koji ne čuje" će se nastaviti, a njegova jadikovka trajati večno. Ali put, kao da ostaje otvoren, jer u pesniku postoji želja da bude jak i drag. Ova želja postaje njegova jedina nada u svetlije sutra za koje treba izgraditi mostove.

Pročitano 4579 puta

Ostavi komentar

Vi ste ovde: Home Pero Svakidašnja jadikovka