Ne zaboravi me... ali i ne sećaj me se usred svakodnevnih briga, zadovoljstava i potreba... Neću da smetam tvom životu, neću da ometam njegov mirni tok. Ali u trenucima usamljenosti, kada te obuzme ona stidljiva i bezrazložna tuga, tako poznata dobrim dušama, uzmi jednu od naših omiljenih knjiga i pronađi u njoj one stranice, one retke, one reči, od kojih su nam - sećaš se? - zajednički navirale slatke i bezglasne suze.
Pročitaj, zatvori oči i pruži mi ruku... Odsutnom prijatelju pruži svoju ruku.
Ja neću moći da je stisnem svojom rukom: ona će ležati nepomična pod zemljom, ali meni je sada lakše od pomisli da ćeš možda ti na svojoj ruci osetiti laki dodir.
I moj lik će se pojaviti pred tobom, i ispod skloljenih kapaka tvojih očiju linuće suze, nalik na one suze koje smo mi, ganuti Lepotom, nekada zajednički prolivali, o ti, moj jedini prijatelju, o ti, koju sam voleo tako duboko i tako nežno!
