"Ti brojevi označavaju količinu koja mora da se ubaci za jedan minut. Korpa mora da se isprazni za 23 minuta. Prekoračio si vreme za 5 minuta.
"To 23 ne znači ništa", rekao sam.
"Šta hoćeš da kažeš?"
"Hoću da kažem da je došao neki čovek, uzeo kantu farbe i napisao broj 23."
"Ne, ne, ovo je godinama ispitivano i proveravano."
Nije vredelo. Nisam mu odgovorio.
"Moraću da te zapišem, Kinaski. Ići ćeš kod savetnika na razgovor zbog ovoga."
Vratio sam se na mesto i seo. 11 godina! Nemam ni pare više nego kad sam prvi put ušao ovde. 11 godina! Iako su noći bile duge, godine su proletele. Možda zbog noćnog rada. Ili zato što se ista stvar radi iznova, i iznova, i iznova. Sa Stounom barem nisam znao šta mogu da očekujem. Ovde nije bilo nikakvih iznenađenja.
11 godina mi je proburazilo glavu. Gledao sam kako posao proždire ljude. Bio je tu neki Džimi Pots iz stanice Dorsi. Kad sam počinjao, Džimi je bio razbacan tip u beloj majici. Sada ga više nema. Stolicu je spuštao skroz do poda, a nogama se zakačinjao za nju da se ne bi prevrnuo. Toliko je bio izmučen da se nije ni šišao. Tri godine je nosio iste pantalone. Majice je presvlačio dvaput nedeljno i hodao sasvim polako. Umorili su ga. Imao je 55 godina. Još sedam godina do penzije.
"Neću izdržati", rekao mi je.
Ili su se topili, ili debljali, kao svinje, pogotovu oko bulje i stomaka. Bilo je to zbog onih stolica i zbog uvek istih pokreta i uvek iste priče. A ja, vrtoglavice, bolovi u rukama, vratu, grudima, svuda. Po ceo dan sam spavao i odmarao se za posao. Subotom i nedeljom sam pio da zaboravim. Kad sam počinjao, imao sam 83 kila. Sad imam 103. Mrdao sam samo desnom rukom.
Iz romana Post Office
