U prvoj strofi pesme Emina jezik je poetičan, prožet svečanim tonom. Jedna rečenica se proteže kroz četiri stiha, sa turcizmima, koji su stavljeni u rime. Pesnik, koji se vraća "iz topla hamama", "pokraj bašte staroga imama", vidi u hladu jasmina devojku Eminu. Ona je bajna, izazovna i nosi skrivenu lepotu. Njeni koraci, i kretanje njenih pleća, toliko ga opčinjavaju da, protiv tih čini, ne pomažu više ni toliko pouzdani lekovi kakvi su hodžinski zapisi.
Aleksa Šantić je Eminu smatrao nedostižnom, kakva je za njega uvek i ostala. Zato se on u pesmi ipak otima svojoj emociji, pokušava da prema devojci uspostavi distancu. U ponašanju devojke koja ne odgovara na njegov "selam", već nastavlja sa radom u bašti, oseća se njen osoben patrijahalni stid. Vetar, koji je dunuo, kao da pomaže pesniku da se devojka neočekivano otvori kao cvet, raspliće joj "pletenice guste", a njena kosa miriše "ko zumbuli plavi". Svi ti mirisi koji se šire oko pesnika omamljuju ga i stvaraju u njemu neku neobičnu čežnju. Ali, lepa devojka ga je samo jednom pogledala mrko i pesnik kaže: "Niti haje, alčak, što za njome crko!..."
Bronzana statua Emine u originalnoj hercegovačkoj narodnoj nošnji iz perioda kada je živela, postavljena je pored lučkog mosta u Mostaru, u neposrednoj blizini parka Alekse Šantića i mesta gde je živela. Ova statua u prirodnoj veličini simboliše univerzalnu lepotu žene.
