Taj se dakle bedni krompir, Kartoffel, patate, taj sirotinjski hleb koji ne silazi ni s trpeze bogatih, serviran nekako prerušen, u vidu pirea i umaka, preliven mlekom i pavlakom i sosom divljači, taj vulgarni krompir, ta zemaljsko-nebeska mana, taj podzemni izraštaj, zemaljka škrofula, tvrda kila, grumuljičasti gomolj, nikad se nije izvio tokom svoje duge istorije u idealan krug kabuke ili rajčice (tog drugog božanskog ploda), nego je ostao nesavršen kao čovek, samo prividno simetričan, pun kvrga i guka, pun izraslina, izraštaja, rupa i poseklina, bez središta i bez semena, bez ičeg što bi nagoveštavalo u njemu prisustvo Tvorca i njegove mudrosti, te je postao idealna slika zemlje i čoveka od zemlje sazdana, meso i koža, bez srži i bez srca, pravi homunculus (homo-homulus-humus), sasvim po liku čovekovu, čoveka bez duše, čoveka iz koga je prognan Bog.
Sećaš li se, sestro, kada smo još kao deca čistili proklijali krompir u ostavi, kako smo nalazili te male čovekolike krompire, s malecnim glavama i zakržljalim, nakaznim udovima, male homunkuluse kojima smo se igrali kao s lutkama, sve dok im ne bi otpala glava, ili dok se ne bi zgrčili, svenuli kao starci? I, vidiš, danas, dok prosjačim taj krompir, ne mogu da se ne setim te čudesne sličnosti između krompira i čoveka, i, s druge strane, dozvolite, između krompira i Jevrejina. Potekli smo, rekoh li, iz istog mraka istorije. Ali zašto je krompir dugovečniji od nas, gospodo? Da li zato što smo mi, što je čovek savršeniji od njega? Ne verujem. Što se nas tiče, mislim da je od nas, od vas, dugovečniji i savršeniji i da će nas, dakle, nadživeti; nadživeće veliku kataklizmu. I kad se bude vratila golubica s maslinovom grančicom u kljunu, kad barka bude ponovo dodirnula čvrsto tle, kobilica lađe iskopaće iz izrovane, isceđene, natopljene, namučene zemlje, na nekom novom Araratu, bokor krtole.
Iz romana Peščanik
