"Ne koliko ih ja volim", reče Konrad. "Dosta će vremena proći, čitavo stoleće možda - pre nego što se prizna moja prava vrednost. To jest, ako dotle ne bude sasvim zaboravljena umetnost pisanja i čitanja; a sve se bojim da je u Nemačkoj već poprilično zaboravljena u proteklih pola veka."
"Kako to misliš?" upita Albin.
"Pa eto, kad se književnost gotovo isključivo hrani Životom i Životima, onda to znači da umire. Tu ne mislim na frojdovske romane i romane o mirnom životu u prirodi. Moglo bi se reći da nije bitna književnost za mase, već samo dva-tri pisca koji stoje po strani, neprimećeni među svojim važnim, pompeznim savremenicima. Svejedno je dosta mučno ponekad. Dođe mi da pobesnim kad vidim koje se knjige uzimaju ozbiljno."
"Ne", reče Albin, "uopšte se ne slažem s tobom. Ako se naše doba zanima za socijalne probleme, nema razloga zašto talentovani pisci ne bi pokušali da pomognu. Rat, posleratni nemiri..."
Iz romana Smeh u tami
