Pripovetka Kroz granje nebo je priča o grupi ranjenika koje je partizanski odred ostavio u šumi da bi se oslobodio lakše nemačkog obruča. Iz njihovih pojedinačnih skica oblikovana je slika kolektiva ranjenika koji očekuju spas. Dok čekaju da ih odred prihvati kada se oslobodi ofanzive, oni osluškuju nemačke potere, zvižduke i lajanje pasa, strepe da ne budu otkriveni. Svaki ranjenik zaokupljen je svojom mukom, neizvesnošću, strepnjom, ali mirno podnosi svoj bol i prihvata mogućnost bliske smrti. Nekoga sećanje vraća u dane pred rat, u detinjstvo. Započinju se kratki razgovori, duhovite replike, anegdote.
Kompoziciju pripovetke Kroz granje nebo odlikuje brzo smenjivanje situacija sa samo jednim ili dva aktera i nekoliko replika, jezgrovito i anegdotsko kazivanje, kratke dijaloške sekvence, svedenost narativnih i deskriptivnih pasaža na najmanju meru. Pričanje je u iskidanom ritmu, puno dubinskih nemira, ali stišano na površini, bez emocionalnih izliva, naizgled nezainteresovano i hladno.
Sve prikazane situacije u pripoveci Kroz granje nebo su fragmentarnog karaktera i imaju svog junaka: Radoš, mladić sa slomljenim kukom, Fauest, trubač, bolničarka Branka. Ovi junaci nisu upečatljivi portreti pojedinaca, karakterom i egzistencijalnim kontekstom. Oni nisu naslikani kroz njihove pojedinačne sudbine, već samo u naznakama, sa po nekom crtom karaktera, htenja, snova i vizija. U skladu sa vremenom i situacijom svi oni su sasvim jednostavni obični ljudi i borci, često okrenuti samo sebi i svojim interesima, nespremni na žrtvu za drugog.
Bolničarka Branka javlja se samo u jednoj situaciji u pripoveci, u unutrašnjem monologu jednog borca. Svoje viđenje događaja i zbivanja ona beleži u dnevniku, razgovara sa sobom, iskazuje neiskazano i čuva svoje dileme. Ove beleške iz dnevnika su umetnute u strukturu pripovetke, kao devet odlomaka u kojima se sjedinjuju patnje, strepnje i bojazni svih ranjenika i osvetljavaju situacije različitog obima.
Na kraju pripovetke Kroz granje nebo tri uzastopna odlomka iz dnevnika bolničarke Branke dobijaju epilošku funkciju. Narativni deo se završava pojedinačnom sudbinom: "Mladić sa slomljenim kukom naglo zaćuta. Lice mu postade znojavo i pokri se do brade..." Ali, istovremeno pojedinačne sudbine ostaju otvorene: "Nemci odlaze iz sela, pošla sam kod Radoša. Zatekla sam ga mrtvog. Mladić kome je slomljen kuk tražio je da sednem pored njega. Držao me je za ruku i posmatrao me. Okrenula sam glavu kad se njegova ruka trznula." Dnevnički deo se završava opštom situacijom, gde su pojedinačne sudbine definisane rečenicom: "Odlazimo... Između ovih bukava nešto ostavljamo..."
