Pesma Među svojima počinje stihovima, "u mom srcu ponoć", u kojima se oseća bol i patnja u tuđini, mračno stanje u duši pesnika. Taj pesimizam razbija misao o voljenoj ženi. Ona je za njega lepa zvezda, majka i robinja. Odvojen i daleko od nje pita se: "Bože! Šta li danas u Srbiji radi?'' U mislima se vraća u Srbiju. Ali, ta Srbija nije više mesto gde vlada mir, tišina, idila i sreća. Iako, je tamo proleće, došle su laste, oživele vode, đurđevak i ruže, miriše zemlja, koja stalno raste, pesnika sve asocira na smrt. Naglašen je kontrast između proleća, koje simboliše rađanje i rast i rata koji vodi "u grob i tišinu".

Pesnik priziva u sećanje trenutke koje njegova žena doživljava u ratom zahvaćenoj Srbiji. Ona je za njega divna zora, posvećena njihovoj deci. Vidi je kako plače i pati za njim, a "suze je guše", dok su deca u njenom krilu. Utehu pokušava da nađe u deci koja joj "obraze suše". Dečja nevina pitanja "Mama, zašto plačeš? Jel' pisao tata?", još više "dube njenu ranu" i njena tuga prerasta u bolni jecaj.

U poslednjim stihovima pesme Među svojima pesnik ukazuje na duhovnu snagu žene koju voli i majke njegove dece. Ona je za njega "njegov sjajni život" kojoj kaže: "Lice ti se vedri: to duša svetinje. Ljubi tvoje čelo, moj sjajni živote."

Jezik pesme Među svojima je razgovoran, ritam iskidan, blizak slobodnom stihu. Pesma obiluje setom, tugom, bolom, ljubavlju prema domovini i porodici. Prožima je porodična nežnost i toplina. Zbog izraženih bolnih osećanja u izgnanstvu i tuge zbog odvojenosti od svoje porodice, često se smatra da bi pre mogla da nosi naslov Sećanje na svoje.