Kao crvena nit provlači se kroz roman Seobe slika života srpskog naroda koji se naselio u pustarama Ugarske iz turske Srbije. Miloš Crnjanski razvija tragičnost sudbine srpskog naroda koji je pao u zamke velike austrijske politike i poslužio njenim zapletima i sukobima sa Evropom. Voljno, mirno, gotovo fatalistički on dopušta da ga stihije života nose i razbijaju sledeći instikt lutanja. Jedan isti tamni i zagonetni poriv kretanja i promene vodi te ljude sa ljubičastih padina Šare i pašnjaka kraj Bistrice sve pod utvrđene bedeme Majnca. Jedan dubok urođeni instinkt oblikuje njihovu tragičnu sudbinu. Ti ljudi se neprekidno vrte u jednom ludom, omađijanom krugu. Oni idu besciljnim putem u prazno koji rađa i održava pritisak trajnog osećanja besmisla i uzaludnosti. Njihova povlačenja po svetu su tragična. Oni pate, boluju i stradaju u bitkama bez događaja i bez oreola. Oni nose jednu zavetnu misao o svom postojanju, imenu, opstanku i carstvu nebeskom. Lome se uspravljeno, nestaju, ali i dalje traže izgubljeno vreme i prostor svoje sudbine.
Tragično osećanje besmisla i uzaludnosti odjekuje jako i različito u svakom od junaka ovog romana. Svetovi u kojima oni žive odeljeni su jedan od drugog, ali oni na razne načine izražavaju isto osnovno raspoloženje, isto osećanje života, istu misao o svetu. Svi se oni guše u teškoj, sumornoj vlažnoj atmosferi u kojoj se sve rastvara: zemlja, naselja, materijalni predmeti. Svi sanjaju o dobroj i krasnoj zemlji, drugačijoj od one u kojoj žive, u koju se treba odseliti. Njihov san je izražen simbolima plavog neba i zvezde. Traganje za smislom života vodi ih od zvezde do baruštine. Na tom putu puno je znakova ugrožene ljudske egzistencije.
