A Terlesu se činilo kao da se radovao zbog toga. U tom času on nije voleo ljude, te velike odrasle ljude. Nikad ih nije voleo kad je bio mrak. Navikao se da ljude tada odstranjuje iz svojih misli. Svet mu je ličio na praznu, mračnu kuću, a u grudima je osećao strah, kao da od sobe do sobe mora da traži mračne prostorije u čijim se kutovima krilo nešto nepoznato, da pipajući prelazi preko pragova, na koje, sem njegove, neće više kročiti ničija noga, sve dok se, iznenada, vrata jedne sobe pred njim ne otvore i za njim opet ne zatvore, i on ne nađe pred samom gospodaricom crnih hordi. I u tom trenutku imala bi da se zalupe i sva ostala vrata na koja je ušao, a tek podalje od zidova stajale bi senke mraka, kao crni evnusi na straži, i branile prilaz.
Takva je bila njegova usamljenost otkako je onda ostavljen sam - u šumi - gde je toliko plakao. Za njega ona je u sebi imala draž žene i nečeg neljudskog. Osećao ju je kao ženu, ali ga je njen dah samo gušio u grudima, njeno lice bilo je zanosan zaborav svakog ljudskog lica, a od njenih pokreta ruku podilazila ga je jeza...
Iz romana Pometnje mladoga Terlesa
