Motiv za pesmu Lorelaj Hajnrih Hajne nalazi u staroj germanskoj legendi vezanoj za klisuru i visoku stenu koja nosi naziv Lorelaj i nalazi se na desnoj obali Rajne. Po ovoj legendi prelepa vila Lorelaj živela je na toj steni i svojom pesmom mamila mornare. Očarani njenom nestvarnom lepotom i pesmom, oni su zaboravljali na opasnost, usmeravali pogled prema njoj nedostižnoj i završavali u dubini vode.
Na početku pesme javlja se sam pesnik koji se priseća starinske priče. O njoj dugo razmišlja i zbog nje tuguje. Na mestu na kome se priseća mirno protiče Rajna, hladno je i zalazi sunce. A, sa tog mesta samo se vidi na bregu prelepa devojka, gorda usamljenica, koja "sva u zlatu blista i zlatnu češlja vlas". Ona peva, a njena pesma zvuči silno i čudesno. Lađar u malom čunu zanesen njenom pesmom zaboravlja na opasnosti koje dolaze. U poslednjoj strofi pesnik dodaje da mu je već poznat i ishod tragične sudbine lađara, koji se prepustio silnom i čudesnom glasu lepe i ravnodušne prema ljudskim sudbinama Lorelaj.
Na prvi pogled pesma Lorelaj, Hajnriha Hajnea sa svim svojim opisima prirode i smrti, izgleda kao da se savršeno uklapa u kategoriju romantizma. Međutim, pesma kao reka počinje da teče drugačijim smerom da bi pronašla svoj izraz. Tako lepa zlatokosa devojka i njena čudesna pesma simbolišu lepotu uopšte i večnu potrebu čoveka za njom. I zaista javlja se pitanje, da li su ti zlatni talasi kose i lepa melodija nešto što vodi ljude do svesnog žrtvovanja i rizika smrti.
