Bez predaha oblik za oblikom tako punimo,
Nijedan ne postaje naš zavičaj, sreća, jad,
Uvek na putu, uvek gosti,
Ni njiva, ni ralo ne zovu nas, ne raste za nas hleb.
Ne znamo Gospod šta s nama smera,
Igra se nama, ilovačom u ruci,
Ona je nema i tvorljiva, nit’ se smeje, nit’ plače,
Ona se mesi, ali nikad ne peče.
Jednom se okameniti! Jednom se ustaliti,
Za tim večno živo čeznemo,
I ipak samo strašljiva groza večno ostaje, i ipak nikad ne biva počinka na putu našem.
Iz romana Igra staklenih perli
