Jer, sav dramat Stankovićev jeste jedna bolna nostalgija ljubavi, samrtna pesma mladosti koja u grob silazi. Reči onih čestitih i prostih Vranjanaca zvone kao učenja velikih filozofa pesimizma i nalaze duboka odjeka i u našim daleko složenijim i uznemirenim dušama. Čovek sa nežnošću mora u tome da zapazi onu veliku solidarnost i jednakost kojom bol sjedinjuje i jednači sve ljude, pa ma odakle oni bili, pa ma koliko oni znali. Cela Koštana je tužna povest zgaženih srdaca i promašenih života. Svi ti ljudi mnogo se vesele, ali od njih niko nije veseo. Oni mnogo pevaju, ali to su labudske pesme. U svakome od njih odigrava se večita tragedija, stara kao svet: jedinka koja traži svu ljubav, svu sreću, potpun, intenzivan, slobodan život; celina bezlična, neumoljiva, koja traži da ljudi podrede ono što im je najdraže njenim neznanim, hladnim računima. I to još celina koja nije, kao naša, ostala bez verovanja, potkopana kritikom, bez bogova, i koju samo spoljna gruba sila i interes održavaju - no celina patrijarhalna, tvrda, neprobojna, hladna, teška kao stena. I pod tim socijalnim žrvnjem svi su strošeni. Toma, čovek domaćin, trgovac, hadžija, koji je predstavnik toga staroga despotskog, patrijarhalnog morala, i on ječi što su mu roditelji i obziri nametnuli "staru, mrtvu, lednu, plačnu". Mitko, veseli Mitko, samo kune porodicu koja ga zakla i zarobi. Stojana mladost ostavlja razderana srca; Koštana sa kletvom polazi za Asana i ulazi u život. Svi, kao jedna duša, jecaju: Beše moje!
Cela je priča prosta. Koštana je Ciganka, pevačica i igračica, ona oličava buran, veseo život, plahu razdraganost mladosti. Ona je jedna od onih lepota od čijega bleska oči zaslepe i koje kao bludeći oganj vode ljude u propast. Pored svoga zanata, ona je ostala poštena u čaršijskom smislu reči: još su njene kose nezamršene, još joj je grlo negriženo, i još joj niko nije pio one crne oči od kojih se pamet gubi. Sem lepote, sem carskoga grla, kako veli narodna pesma, sem onih čudnih opojnih pesama, ima ona nečega višeg. Ta mala Ciganka ima nemirnu, osetljivu, upečatljivu dušu umetnika, neodređenu potrebu nečega lepšeg, zajednicu duše sa velikim Sve. Njene plamene oči duboko se zagledaju u mrku kestenovu šumu, u "onu golemu, pustu, tamnu goru", i ona oseća kako "miriše gora". Za nju nije prašljiva mala ciganska, sa razvaljenim kućama na kojima su prozori zalepljeni hartijom, sa mršavim psima koji kraj dogorele vatre glođu kosti. Ona neće da joj se na kamenu život suši i vene. Još manje je za nju studeni život domaćinske kuće, da dvori, da kleči, da starima noge pere. Njoj treba drugo nešto: ono, večito ono, koje nikada čovek nije dostigao, niti će ikad dostići. "Oh, - uzdiše ona, - a kada noć padne, mesečina dođe, san ne hvata, oko se raširi, snaga razigra..." Tada, tada ona mora da iziđe da velikim očima svojim gleda kako je "noć duboka, mesečina ide, greje, udara u čelo, glavu, pali..."
Iz eseja Jovan Skerlić kao književni kritičar
