Ali, Bože moj, kako sam i mogao to pomisliti? Kako sam mogao biti toliko slep kad je već sve uzeo drugi, i sve - nije moje; kad je, najzad, i ta nežnost njena, njena briga, njena ljubav... da, ljubav prema meni - bila samo radost zbog skorog sastanka s drugim, želja njena da nametne i meni svoju sreću?... A kad on nije došao, kad smo se načekali uzalud, ona se natmurila, snuždila se i uplašila. Sve reči njene, svi pokreti njeni već ne behu toliko laki, šaljivi i veseli. A, čudnovata stvar, udvostručila je prema meni pažnju, kao da instinktivno želi da izlije na mene ono što je sebi želela, za šta se bojala da se neće ostvariti. Moja Nastjenjka se tako obeshrabrila, tako se uplašila da je, izgleda razumela, najzad, da je meni teško zbog toga, da ja nju volim, i sažalila se nad mojom jadnom ljubavlju. Da, kad smo nesrećni, mi jače osećamo i nesreću drugih; osećanja se ne razbijaju, usredsređuju se...

Iz romana Bele noći