Muž i žena bili su sasvim pristojan stari par - vrlo duhoviti i ostalo - ali nisam mogao preterano da se zainteresujem za njih. Pre svega, stalno su pili čaj ili nešto, tokom čitave proklete predstave. Kad god bi se pojavili, neki batler je postavljao pred njih čaj ili ga je žena sipala nekom. I svi su neprestano ulazili i izlazili - da ti se zavrti u glavi dok ih gledaš kako stalno sedaju i ustaju. Alfred Lant i Lin Fonten su igrali stari par i bili su veoma dobri, ali nisu mi se mnogo dopali. Ipak, bili su drukčiji, moram da priznam. Nisu se ponašali kao obični ljudi, a nisu se ponašali ni kao glumci. Teško je to objasniti. Ponašali su se više kao da znaju da su neke veličine. Mislim, dobri su bili, ali previše dobri. Kad bi jedno od njih izgovorilo svoj tekst, ono drugo bi odmah nešto reklo. To je trebalo da izgleda kao kad ljudi stvarno razgovaraju i upadaju jedno drugom u reč. Problem je što su previše ličili na ljude koji razgovaraju i upadaju jedno drugom u reč. Ponašali su se, donekle, kao što stari Erni, tamo u Vilidžu, svira klavir. Kad nešto previše dobro radiš, onda, posle nekog vremena, ako ne paziš, postaneš razmetljiv. A onda već nisi tako dobar. Ali, sve u svemu, oni su bili jedini u predstavi - Lantovi, mislim - koji su delovali kao da imaju nešto u glavi. To moram da priznam.
Posle prvog čina izašli smo sa svim ostalim mamlazima da popušimo cigaretu. Kakav prizor. U životu niste videli toliko foliranata, svi su pušili da im uši otpadnu i laparali o predstavi tako da svako može da ih čuje i ukapira koliko su oštroumni.
Iz romana Lovac u žitu
