U pesmi Maslačak slikovito je prikazan cvet koji živi u prostoru koji ga ugrožava, "na ivici pločnika, na kraju sveta". Jedna sila ga stalno sabija u asfalt ispod koga je proklijao, i tera mu korenje u "crnicu neba", odakle ga vraćaju "slepa stopala", zle sile prostora i "sabijaju mu vrat u kameni trbuh". Uvek je na putu nekome ko ga može zgaziti, ili iščupati. Izvrgnut je i ruglu, "dignuta pseća noga ruga mu se prokuvanim pljuskom". Jedinu radost pružaju mu "beskućni pogledi šetača". U poslednjoj strofi nagoveštava se kraj maslačka, "koji dogoreva na donjoj usni nemoći" na kraju sveta.
Maslačak se u pesmi opisuje kroz dve metafore. On je žuto oko samoće, i tako postaje simbol samoće i usamljenosti. Ali je on i pikavac, odbačen, suvišan, neupotrebljiv deo cigarete, i tako postaje simbol odbačenosti, suvišnosti i iskorišćenosti. Maslačak deli čovekovu sudbinu u gradu, utamničen asfaltom i betonom. Prostor u kome živi naglašava samoću, otuđenost savremenog sveta i mnoge čovekove tegobe. Čovekova priroda ga tera među svet, u svoje egzistencijalno okruženje, koje je hladno prema njemu, ali i podrugljivo.
