Starcu se to nešto grdno ražali i ljuto ga zaboli, i da je imao suza, grko bi i bolno proplakao. Ali onako ispaćen i satrven dugim jadom i čemerom, samo suvo uzdahnu i krenu s trga, vodeći pogruženo na privuzi steonu kravicu, čija se plava, svijetla dlaka, mrkasti roščići i oblo, puno vime izmeđ bjeličastih i mesnatih krakova jedva raspoznavaše u suvoj i oštroj zimskoj večeri. Za kravom se diže i pođe dijete - nije mu moglo biti više od dvanaest godina - držeći čvrsto u promrzlim rukama ljeskovu motčicu.
Starac je stupao pognuto, vukući teško nogu za nogom. Sijed je sav, koščat i krupan kao odvaljen komad onih grđenih i neprekidno mračnih i turobnih planina, što se muklo uzdižu povrh njegova sela. Po razgolićenim, runjavim i širokim prsima nahvatalo mu se stvrdnuto inje. Uzdigao nakostriješene, debele obrve, ispod kojih mutno, kao iz neke daljine, vire umorene i gotovo umrtvljene oči, pa ljuma i grabi uz put.
Suva zima stegla. Odasvud bije, prži i kao ujeda, grize oštra i nemila studen. Ruštri se okorjeli snijeg i, žalobitno cvileći, ugiba se pod nogama.
Iz pripovetke Kroz mećavu
