U priču, i u užasan carigradski zatvor, Prokletu avliju Ćamil ulazi simbolično. On se pojavljuje kao nejasna silueta "gotovo bez pokreta", "dah mu se nije čuo", deluje lelujavo, prozirno i nestvarno, kao u snu. Njegovo lice je belo, bledo, a oko očiju je imao tamne kolute. U fra-Petru je našao prijatelja kome je mogao da ispriča svoju muku. Pričao mu je svestan da neće izaći živ iz Proklete avlije i da će s njim da nestane priča o Džem-sultanu. Priča se završava simbolično, posle razgovora sa fra-Petrom Ćamil odlazi u suton, gubeći se u "sumračnom prostoru" Avlije, da se više ne pojavi.
Ćamil, sin bogatog Turčina i Grkinje, posvetio se odmalena nauci i samotničkom i asketskom načinu života, a otac ga je u tome podržavao. Pošto mu umire majka, a zatim i otac, Tahir-paša, ostaje sam sa velikom imovinom i bez bliže rodbine. Mlad i lep zaljubio se u Grkinju, kćer grčkog trgovca, ali ta ljubav nije mogla da se ostvari zbog verskih razloga, i otac ju je silom udao za Grka izvan Smirne. Niko nije razumeo Ćamila, a ni on nije najbolje razumevao svet oko sebe i polako se udaljio od ljudi. Nije bio prihvaćen, a nije želeo da se menja i odriče sebe da bi se utopio u okolinu. U jednom trenutku svog ljubavnog razočarenja, bežeći od lične nesreće, suočen i sukobljen sa "božanskom logikom svijeta", s kojom se ne miri povlači se u sebe, i u potpunosti posvećuje nauci. Interesovala ga je istorija turske carevine, a najviše razdoblje Bajazita II i Džem-sultana, njegovog brata, kojeg je Bajazit u borbi za presto dvaput porazio u bici. Tada je Đem potražio utočište na ostrvu Rodos, gde su vladali hrišćanski vitezovi, i otada kao zarobljenik prelazi iz ruku u ruke raznih evropskih vladara, pa čak i samog pape. Mladi Džem je postao rob na slobodi i njega su iskorišćavali kao sredstvo za ucenjivanje sultana Bajazita.
Sudbina Džem-sultana je privukla preosetljivog i nežnog Ćamila, i kako nije umeo i nije mogao da živi svoj život on se poistovetio sa njim, jer je osetio srodnost duše i sudbine. Međutim, bavljenje naukom je bilo sumnjivo vlastima, posebno zato što je proučavao istorijsko razdoblje i sukob dva brata oko prestola, koje je imalo sličnosti sa tadašnjom situacijom na dvoru, gde sultan takođe ima brata suparnika, kojeg je proglasio maloumnim i drži ga u zatočeništvu. Zavladalo je mišljenje da je "preučio istoriju" i da se poistovetio sa princom Džemom. Iz toga je proizašla sumnja da radi za nekog i da njegovo proučavanje istorije ima za cilj buntovno spletkarenje protiv sultanovog dvora. Sa svojim sanducima knjiga i papira kao dokaznim materijalom poslat je u Prokletu avliju, gde upoznaje fra-Petra, kome priča život Džem-sultana, tvrdeći da je njihov život identičan i da su im sudbine jednake. Upravnik Proklete avlije Karađoz je izbegavao da se sretne sa njim, a islednici su nastojali da iznude priznanje o nekakvim njegovim tajnim namerama. Ćamil nije shvatao ono što se zbivalo u Prokletoj avliji na pravi način, i u jednom trenutku je priznao otvoreno i gordo svoju nepostojeću krivicu i rekao: "Ja sam taj". Njegovo priznanje je došlo iznenada i neočekivano, čak i za njegove islednike, i time doprinelo da ga nevinog osude. Međutim, kada je jedan od islednika stavio ruku na njegovo rame izbila je tuča, jer Ćamil nije hteo da dozvoli da ga neko tuče. Ne zna se da li je Ćamil mrtav ili samo premešten u drugi zatvor. Fra-Petar ga više nikada nije video.
U liku Ćamil-efendije otkriva se primarna greška pogrešnog izbora u presudnom trenutku života, u mladosti. Ta greška se naziva pogrešnim prvim korakom. Zato se Ćamil opisuje kao: "Čovek kratka veka, zle sreće i pogrešnog prvog koraka." Pod brutalnošću, okrutnošću divlje neumoljive sile, Ćamilova sudbina je identifikovana sa sudbinom Džem-sultana. I Džemu i Ćamilu svet ljudi je dalek i stran. Oni su distancirani od sveta oko sebe, ravnodušni čak i prema sopstvenoj sudbini. U apsurdnom svetu oni su "stranci", i sebi i drugima, i unapred su izgubili svoju bitku.
