- A šta da radim? - bojažljivo upita Markel Ivanovič.
- Šta da radiš? A zar malo ima poslova? Kud god pogledaš u kući, svuda ima posla. Eto, recimo, ćuran. Već nedelja dana kako ne jede, ne pije... još će i uginuti, a tebe baš briga, kazno moja! Uh, što ću te tresnuti po glavi!... A kakav je ćuran! Nije ćuran, već prava planina! Ni za pet rubalja takvog nećeš kupiti!
- A šta ću... ovaj... da radim sa ćuranom? Neću ga, valjda, voditi lekaru!
- Zašto da ga vodiš lekaru? Lekari nisu učili da leče ptice... Ti se raspitaj kod ljudi... Ljudi sve znaju... A i sam bi mogao, budalo, da razmisliš šta ćeš i kako ćeš... Otidi u apoteku. U apoteci ima mnogo lekova!
- Pa dobro, otići ću u apoteku - složi se Lohmatov.
- I otidi! Dajte mi, reci, za deset kopejki lek protiv proliva! Markel Ivanovič se lenjo podiže s otomana, uzdahnu i poče da navlači pantalone (kad sedi kod kuće, Pelagija Petrovna ga, radi štednje, drži samo u donjem rublju). Bio je podnapit i u glavi mu se od jednog slepog oka do drugog kotrljala teška, olovna kugla, ali ga je malo ohrabrila misao da sad ide na posao. Pošto se obukao, uze štap i dostojanstveno krenu u apoteku.
Iz priče Ćuran
