I tako, pošto čovek u ljubavi traži naročito jedno subjektivno uživanje, u godinama u kojima bi se činilo da u njoj najveći udeo treba da ima privlačnost lepote neke žene, ljubav može da se rodi - i to najčulnija ljubav - a da u njenoj osnovi i nije bilo neke prethodne požude. U to doba života čovek je već više puta bio pogođen ljubavlju; ona se više ne razvija sama, po sopstvenim, nepoznatim i neumitnim zakonima, pred našim zapanjenim i pasivnim srcem. Mi joj pritičemo u pomoć, krivotvorimo je sećanjem, sugestijom. Prepoznajući jedan od njenih simptoma, prisećamo se i drugih, vaskrsavamo ih. Pošto znamo njenu pesmu, koja se sva urezala u nas, nije nam potrebno da nam joj neka žena kaže početak - ispunjen divljenjem koje budi lepota - da bismo se setili nastavka. A ako ona počne iz sredine - tamo gde se srca zbližuju, gde se govori da će se živeti samo jedno za drugo - mi smo već dovoljno naviknuti na tu pesmu, te se odmah pridružujemo partnerki na onome mestu pesme gde nas ona čeka.
Iz romana Jedna Svanova ljubav
