Uvodna pesma ciklusa Hana ima ekspozicionu funkciju. Ona uvodi u lirsku priču o Hani, rano probuđenoj ljubavi, privlačnoj snazi zanosne Hane. Ljubavna osećanja daju osnovni ton, ali pesmu prožimaju i socijalni motivi, gladi i sitosti.
Zaljubljeni pesnik naslikan je po modelima iz tadašnje socijalne literature. On je siromašni gladni dečak sa periferije, koji potiče iz nižih, prezrenih slojeva, "od gorkih nigde nikovića". "Nigde nikovići" uvek rade i uvek sanjaju o boljem životu, žito oru i kopaju rude. Pesnikovo drugo ja opisano je figurativno kao "vidra i ovca", ali i mnogo složenijim pesničkim postupkom, kao sin "mutnog lovca". Na taj način se sugeriše da je identitet lirskog subjekta "mutan", nejasan, neodređen, i da je on siromah, čovek bez jasnog mesta u društvu.
Pesnik susreće Hanu, "kćer tužnog trgovca... što je držao bakalnicu i mehanu" ambijentu koji je po sebi nepoetičan, u bakalnici, i poistovećuje je sa svetom rastinja što je okružuje. Socijalni status Hane, kćeri udovca Jevrejina, suvlasnice bakalnice, koja se u to vreme nazivala i kolonijalna radnja, ili prodavačice u očevoj radnji, označava se atributom kolonijalna Hana. Ljubav pesnika prema Hani bez premca, svemoćna, dolazi iznanada. Ljubav koju oseća prema njoj, čini ga potpuno ispunjenim, i ona mu zapravo predstavlja smisao života, ali "ljubav je tako sama". Zbog ljubavi on zaboravlja na staleške razlike. Ugledavši Hanu, takoreći progledavši prestaje da vidi svet kome je pripadao i ljude kojima je bio sličan. Od nje mu gore oči žarom i on postaje slep za sve zrikave šatrovce. Dok nije sreo Hanu on je spavao, nije video svet, nije ga razumeo, i pre svega nije razumeo sebe i svoj identitet. Susret sa Hanom za pesnika je buđenje. U njemu je ona probudila sasvim novi svet kao što šumu budi blistavi "kreket raketa". U tom novoprobuđenom svetu, za njega, zru mora, mreže, ribolovci; zrikavci to nisu već cvrkuću kao vrapci i osnovci. I on se seća svega što je bilo i šta je činio, i da ono što nije pio, što nije sam radio - plaćao je od "svog detinjastog novca".
Pesnik voli "od neba do ruke", svemoćnom ljubavlju koja sa dna mora izvlači brodolomce, oživljuje sanduke, trga pokrovce, kojom je s neba skinuo prstom tanjir mesečine. I zato pesnik kaže "ljubav je svetionik i spaseni pomorci", čime potvrđuje ono što oseća. Tako je ljubav za njega čovekov spas, koji znači život i koji je njega otrgnuo od periferijske učmalosti.
