... U te savršene lirske pesme ide i jedna iz sasvim poznih godina pesnika Laze Kostića. "Zar meni starcu, na dnu života" - jauknuo je on kad mu je sa svojim zanosom došla mlada Lenka Dunđerski. Ali pre no što će mlada i zdrava devojka neočekivano umreti, i pre čuvene ljubavne pesme Kostić je napisao bio, sa istim dahom i mahom kao i u mladosti, klasičnu lirsku pesmicu U spomenicu Lenki Dunđerskoj. I to je jedan pletisan od plača i smeja, uprkos bogovima. Pesmica ta ide u skakutavom ritmu skerca, i ironija je i na starost i na mladost.
Suviše je sve dobro počelo u mladom Kostiću. Mladić od dvadeset sedam godina, lepoga rasta, bujne kose, plahovite, darovite reči, još i u raskošnoj dolami Miletićeva omladinca i sina imućnoga oca, on je morao ličiti na poluboga. Uhodila ga je, dakle, ljubomora bogova. Sustizala ga je kob. U kojem obliku? U teškom. Pesnik gigantskih zaleta; arhitekt za poeziju tragičnu, moćnu kao katedrala; pesnik svih problema, i sav od dramskih prkosa za veliki koštac, taj pesnik neće posle Maksima Crnojevića napisati više nijednu klasičnu tragediju, sudbinsku dramu u stihovima, sa monolozima okrenutim bogovima i tajnama. A živeće taj pesnik sedamdeset godina, i dočekati pedesetogodišnjicu rada. U poznijim godinama doći će i nacionalna istorijska drama iz života Srba u banatskoj krajini, Pera Segedinac. Biće to Kostića dostojno delo, patriotski doprinos nacionalnog borca Laze Kostića, trajno pozorišno delo, ali će to biti fragment one velike, u vazdušnim linijama svima nama jasne zgrade oko pesnika i njegovih velikih, retko velikih sposobnosti...
Iz knjige Mir i Nemir
