Osećanje je znak više duše. Prosti puk ima senzacije, nema osećanja. Pošto nam priroda daje osobine srazmerne našim potrebama, prosečna senzibilnost dovoljna je siromašnim dušama; ali kad utisci pogađaju izabrane duše, čine da one dugo odjekuju i zapale u njima plamen koji ili sagoreva život ili nađe sebi izlaz. Kod filozofa ova unutrašnja vatra se smiruje razmišljanjem; kod ljudi od akcije akcijom. Petrarka nije bio ni filozof ni čovek od akcije; bio je pesnik. Mašta je bila njegovo dominatno svojstvo. Život je za njega postojao samo u duhu. Utisci su dejstvovali neposredno i činili su ga nesposobnim za tačno i spokojno posmatranje spoljneg sveta. Zbog toga nije težio da od sebe napravi ogledalo prirode, kao što je rečeno za Getea, već da od prirode načini svoje ogledalo. Ova subjektivna tendencija oduzimala mu je u velikoj meri smisao za stvarnost i činila je da se ova menja prema različitom talasanju utisaka. On bi bio najnesrećniji čovek da je njegova mašta imala toliko moći nad njim i prisilila ga da svojim snovima da suštinsku vrednost: kao što je to bilo sa Tasom i, docnije, sa Leopardijem, koji su ne samo pesnici već i poetske ličnosti. Petrarka sanja i zna da sanja, ostaje u granicama mašte, ne dospeva do akcije; to, ako je dovoljno da ga čini pesnikom, nije dovoljno da stvori od njega čistu poetsku prirodu. Nema srazmere između njegove mašte i njegovog karaktera; on sanja više nego što bi hteo; dok mu se stvari prikazuju u mašti, zna da one nisu takve, i ne odlučuje se da ostvari svoja priviđanja, ma koliko da je zagrejan za njih. Priviđenje je za njega krajnji cilj kojim se on zadovoljava; raznovrsno vrenje koje strasti bude u duši smiruje se kod njega pretvarajući se u slatko maštanje, u sonet, u kanconu, u epistolu. Svakako, on nije svega toga jasno i potpuno svestan; i, kao što biva sa svim ljudima, zanosi se svojim priviđenjima i želi da ih ostvari: ali nejasno oseća da nije rođen za stvaranje, više voli da mašta nego da dela, i maštajući izliva plimu duše. Ova polusvest o nemoći, ovo obilje mašte povezane sa tako malo muškosti karaktera mogu nam objasniti svu zbunjenost i promenljivost u njegovom životu.
Iz eseja Frančesko Petrarka
